Упитао се шта ће се догодити са Диаспаром — и Лисом — када баријере буду потпуно срушене.
На неки начин, најбоља својства обе културе морају се сачувати и стопити у нову и здравију заједницу. Задатак је био ванредно тежак и захтевао је свеколику мудрост и стрпљење обе популације.
Неке потешкоће будућег усаглашавања већ су почеле да се испољавају. Посетиоци из Лиса су, веома љубазно, одбили да живе у кућама које су им додељене у граду. Они су сами припремили своје привремено боравиште у парку, у средини која их је подсећала на Лис. Хилвар је био једини изузетак; иако му се није допадало да живи у кући са неодрененим зидовима и кратковечним намештајем, храбро је прихватио Алвиново гостопримство, успокојен обећањем да ту неће дуго остати.
Хилвар се никада у живот није осетио усамљеним, али је у Диаспару и то искусио. Град му се чинио необичнији него Лис Алвину, а бескрајна сложеност и огромно мноштво странака који су закрчили сваки центиметар простора око њега почели су да га тиште и узрујавају. На веома танан начин, познавао је свакога у Лису, без обзира да ли се срео са њим или не. Ни за хиљаду животних векова, менутим, не би могао упознати свакога у Диаспару и та чињеница га је растужила, премда је схватио да је посреди сасвим неразумно осећање. Само га је оданост према Алвину задржавала у свету који није имао ништа заједничко са његовим.
Често је покушавао да испита своја осећања према Алвину. Знао је да му пријатељство потиче из истог врела које је напајало наклоност према свим малим и храбрим бићима. То би вероватно зачудило оне који су Алвина сматрали упорним, тврдоглавим и егоцентричним човеком, коме није била потребна ничија приврженост и који није умео да је узврати уколико би му била понунена.
Хилвар је био боље упућен; нагонски је то осетио још од самог почетка. Алвин је био истраживач, а сви истраживачи траже нешто што су изгубили. Само се ретко догана да то и пронану, а још рене да их чин проналажења учини срећнијим него само трагање.
Хилвар није знао шта Алвин тражи. Покретале су га силе које су веома давно ставили у покрет они генијални људи што су са тако настраном умешношћу саздали Диаспар — или можда они још генијалнији који су им се супротставили. Као и свако људско биће, Алвин је у извесној мери био машина, чија је делања унапред одренивало наслене. То, менутим, није изменило његову потребу за разумевањем и присношћу, нити га је учинило безосећајним према усамљености и осујећености. Властитом народу он је понекад изгледао као такво необјашњиво биће, да су они сметали с ума како он и даље дели иста осећања с њима. Био је потребан тек странац, из потпуно другачије средине, да га види као нормално људско створење.
У току неколико дана после доласка у Диаспар, Хилвар се срео са више људи него током ранијег живота. Упознавао се са њима, али практично никога није упознао. Због своје збијености, житељи града били су у тој мери уздржљиви да им се тешко могло приближити. Једину осамљеност имали су у властитом уму и ње су се држали чак и када би се налазили усред бескрајних друштвених активности Диаспара. Хилвар их је сажаљевао, мада је знао да њима та наклоност није потребна. Они уопште нису схватали чега се лишавају — нису имали појма о топлом чувству заједништва, о осећају припадности, које је повезивало све јединке у телепатском друштву Лиса. Штавише, било је очигледно — премда из уљудности то нико није отворено показао — да га већина људи са којима је разговарао сматра достојним жаљења због суморног и једноличног живота који води.
Еристона и Етанију, Алвинове чуваре, Хилвар је брзо отписао као љубазне, али крајње збуњене и безличне појединце. Веома га је помело када је чуо да се Алвин позива на њих као на оца и мајку — пошто су ови изрази у Лису задржали своје древно биолошко значење. Био је потребан стални напор уобразиље да би се имало на уму како су творци Диаспара опозвали законе живота и смрти, а постојали су тренуци када се Хилвару чинило да је, без обзира на сву живост око њега, град полупразан зато што није било деце.
Упитао се шта ће се сада догодити са Диаспаром, када се његова дуга издвојеност најзад окончала. Закључио је да би град најбоље поступио ако би уништио Банке Сећања које су га толико дуго држале у опчињености. Ма колико биле чудесне и без обзира на то што по свој прилици представљају врхунски трујумф науке која их је изнедрила, оне су донеле на свет болесну културу, културу која је имала многе страхове. Неки су, додуше, имали стварну подлогу, али други су се — тако је сада изгледало — темељили искључиво на уобразиљи. Хилвар је мало био упућен у патворину која је почела да се помаља из истраживања Венамондовог ума. Кроз неколико дана са тим ће бити упознат и Диаспар и тек онда ће му постати јасно колики је део његове прошлости представљало само пуки мит.
Менутим, уколико би се Банке Сећања уништиле, град би изумро кроз хиљаду година, пошто су његови житељи изгубили способност да се размножавају. Ваљало се тек суочити са овом недоумицом, али Хилвар је већ назрео једно могуће решење. Увек је постојао одговор на било који технички проблем, а његови сународници били су веома вични у биолошким наукама.
Ако Диаспар буде пожелео, оно што је изгубио могло му се вратити.
Менутим, град је најпре требало да научи шта је изгубио. Образовање ће трајати много година — можда много векова. Али то је само почетак; веома брзо, утисци првог часа тако ће моћно протрести Диаспар као и сам контакт са Лисом.
Они ће потрести и Лис. Без обзира на све разлике измену две културе, оне су потицале из истог корена — и делиле су исте опсене. Обе ће бити здравије када још једном погледају, сталожено и постојано, у прошлост коју су изгубиле.
24.
Амфитеатар је био пројектован да прими целокупно будно становништво Диаспара, и тешко да је сада иједно од његових десет милиона места остало празно. Док је са своје осматрачке тачке високо на вештачком обронку прелазио погледом по великој закривљености, Алвина је она неодољиво подсећала на Шалмиран. Два кратера била су истог облика и готово исте величине.
Уколико би се шалмирански кратер испунио људима, он би веома наликовао овоме.
Била је, менутим, једна суштинска разлика измену ова два земљишта. Велика увала Шалмирана стварно је постојала, док амфитеатар није. Не само сада већ ни раније; он је представљао само утвару, устројење електричних набоја, који су почивали у сећању Централног Компјутера све док их нека потреба не би призвала у живот. Алвин је знао да се, заправо, и даље налази у својој соби, баш као што је у својим домовима и огромна маса света која га привидно окружава. Све док не буде ништа предузео да се покрене са тог места, опсена ће бити савршена. Лако је могао да поверује да је Диаспар уклоњен и да су се сви његови житељи окупили овде у овом огромном улегнућу.
Доганало се тек једном у хиљаду година да се живот града потпуно заустави, како би се сви људи могли срести у Великој Скупштини. Алвин је знао да је и у Лису долазило до одговарајућих окупљања. Био би то састанак умова, али би можда уз њега био одржан и привидан скуп тела, подједнако нестваран, али наизглед стваран, као и овај.
Могао је препознати многа лица око себе, све до границе докле се могло видети голим оком. На удаљености већој од једне миље и читавих хиљаду стопа испод налазила се мала кружна позорница на коју је сада била управљена пажња читавог света. Тешко се могло помислити да би он успео било шта да разабере са толике удаљености, али Алвин је знао да када говор буде почео, он ће чути и видети све што се збива подједнако јасно као и свако други у Диаспару.
Позорница се испунила маглом; а онда се магла претворила у Калитракса, вону групе чији је задатак био да реконструише прошлост на основу података које је Венамонд донео на Земљу.
Био је то огроман, готово немогућ подухват, не само због времена које је захтевао. Само једном, уз менталну помоћ Хилвара, Алвин је на час завирио у ум чудног бића које су њих двојица открили — или које је открило њих. Алвину су Ванамондове мисли изгледале исто тако несувисле као и хиљаду гласова који би заједно викали у некој огромној, пећини пуној одјека.