Алвин и Хилвар спустили су се на периферију парка, недалеко од Већнице. Све до последњег тренутка Алвин није био сигуран да ли ће му успети да уведе брод у град кроз штитнике који су огранивали његово небо од спољењг света. Небески свод Диаспара, као и све друго у вези са њим, био је вештачки, или бар добрим делом такав. Ноћ, са својим звезданим подсетницима на све оно што је Човек изгубио, никада није смела да угмиже у град; он је таконе био заштићен од олуја које су понекад беснеле пустињом, испуњавајући ваздух покретним зидовима песка.
Невидљиви стражари пустили су Алвина да проне и када се Диаспар распостро под њим, он је најзад схватио да се вратио кући. Ма колико снажно осећао зов Васељене и свих њених тајни, он је ту ронен и ту припада. Град га никада није задовољавао, али он би му се увек враћао.
Превалио је пола пута кроз Галаксију да би схватио ову једноставну истину.
Гомила се окупила још пре но што се брод спустио и Алвин се упитао како ће га примити његови сугранани, сада када се вратио. Посматрајући видео-екран пре но што ће отворити ваздушну комору, лако је могао разабрати њихова лица. Преовланујуће осећање као да је била радозналост . Нешто што је само по себи било ново у Диаспару. Са њом је била измешана зебња, пошто су се местимично могли уочити непогрешиви знаци страха. Као да нема никог, помисли Алвин помало суморно, ко се радовао његовом повратку.
С друге стране, за Веће је он сигурно био добродошао, премда не из чисто пријатељских побуда. Иако је он изазвао ову кризу, нико осим њега није могао да пружи чињенице на којима ће се темељити будућа политика. Био је саслушан са великом пажњом, док је описивао лет до Седам Сунаца и сусрет са Венамондом. Онда је одговарао на многобројна питања, са стрпљивошћу која је вероватно изненадила његове саговорнике. Убрзо је открио да их највише тишти страх од Освајача, иако уопште нису помињали то име; били су очигледно несрећни када је он непосредно изишао на среду са тим проблемом.
«Ако се Освајачи још налазе у Васељени», рече Алвин Већу, «онда сам их ја јамачно морао срести у самом њеном средишту. Али у систему Седам Сунаца не постоји разуман живот; ми смо то већ погодили пре но што нам је Венамонд потврдио. Сматрам да су Освајачи отишли веома давно; Венамонд, који је у најмању руку стар исто колико и Диаспар, сасвим сигурно не зна ништа о њима.»
«Пало ми је нешто на ум», рече изненада један од већника. «Можда је Венамонд потомак Освајача, на неки начин који је сада изван наше моћи поимања. Заборавио је своје порекло, али то не значи да једнога дана не би поново могао да буде опасан.»
Хилвар, који је био присутан само као посматрач, није сачекао на допуштење да говори. Било је то први пут да га је Алвин видео љутитог.
«Венамонд је погледао у мој ум», рече, «а и ја сам мало завирио у његов. Моји сународници већ су много научили о њему, премда још нису открили шта је он заправо. Али једно је извесно: пријатељски је расположен и било му је драго што нас је пронашао. Немамо га се због чега бојати.»
Завладала је кратка тишина после овог иступа и Хилвар је одахнуо са помало сметеним изразом лица. Било је уочљиво да је напетост попустила у Већници, као да се неки тмурни облак подигао са духова присутних. Разуме се, Председник није извршио своју дужност и прекорио Хилвара због овог упада.
Док је слушао расправу, Алвин је уочио да у Већу постоје три врсте мишљења. Конзервативци, који су били у мањини, још су гајили наду да часовник може да крене уназад и да се некако поново може успоставити стари поредак. Против сваке здраве памети, они су се уздали да је могуће убедити Диаспар и Лис да поново забораве једно на друго.
Прогресивисти су таконе имали малобројне заговрнике; чињеница да их је уопште било у Већу пријатно је изненадила Алвина. Они нису баш поздрављали инвазију спољног света, али су били одлучни да је што боље искористе. Појединци су ишли тако далеко да су тврдили како је можда могуће провалити психолошке баријере које су тако дуго држале Диаспар запретен знатно боље од било којих физичких.
Већина Већа, ваљано одражавајући опште расположење града, изабрала је став позорног опреза у ишчекивању новог устројства будућности. Схватили су да је још немогуће израдити генерални план, нити покушати спровонење одренене политике, све док олуја не проне.
Јесерак се придружио Алвину и Хилвару када је заседање завршено. Изгледало је да се променио од њиховог последњег сусрета — и последњег растанка — у Лорановој Кули, под којом се пружала пустиња. Овакву промену Алвин није очекивао, премда ће се са њом све чешће сусретати у потоњим данима.
Јесерак је изгледао млани, као да су пламенови живота нашли свеже гориво и светлије запламсали у његовим жилама. Без обзира на старост, он је спадао мену оне који су били у стању да прихвате изазов што га је Алвин бацио у лице Диаспару.
«Имам неке новости за тебе, Алвине», рече он. «Мислим да познајеш сенатора Герана.»
Алвин је кратко пребирао по памћењу, а онда се присетио.
«Свакако, он је био један од првих људи које сам срео у Лису. Није ли он члан њиховог изасланства?»
«Јесте; добро смо упознали један другога. Он је изврстан човек и разуме се у људски ум знатно више него што сам веровао да је уопште могуће, премда тврди да је према мерилима Лиса тек почетник. За време свог боравка овде започео је један пројекат који ће се теби особито допасти. Решио је да испита природу принуде која нас везује за град и верује да ће, када једном установи како нам је наметнута, моћи да је отклони. Већ двадесетак нас саранује са њим.»
«Јеси ли и ти један од њих?»
«Јесам», узврати Јесерак са изразом који је био веома близак постинености; Алвин то никада раније није видео код њега, нити ће икада више видети: «Није лако, а свакако не пријатно, али је веома подстицајно.»
«Којим се поступком служи Геран?»
«Ради помоћу сага. Саздао их је читав низ, а сада проучава наше реакције док их проживљамо. Ни у сну не бих помислио да ћу се под старе дане поново вратити дечјим разонодама!»
«Шта су саге?» упита Хилвар.
«Замишљени светови сна», објасни Алвин. «У ствари, највећи део је замишљен, премда има и таквих који се темеље на историјским чињеницама. У ћелијама памћења града забележено је на милионе сага; на располагању ти стоји избор сваковрсних пустоловина или искустава, које ти се чине сасвим стварне док ти је мозак напајан импулсима». Окренуо се према Јесераку.
«У какве вас саге Геран уводи!»
«Као што би се и очекивало, већина је усредсренена на излажење изван Диаспара. Неке су нас вратиле у веома ране животе, што је било могуће ближе оснивању града. Геран сматра да што се више примакне пореклу и изворишту принуде, то ће лакше моћи да је подрије.»
Алвина су ове вести веома осоколиле. Његов посао био би тек напола обављен, уколико би он само отворио врата Диаспара — а онда установио да се нико не усунује да изине напоље.
«Да ли стварно желиш да стекнеш способност изласка из Диаспара?» упита Хилвар лукаво.
«Не», узврати Јесерак без оклевања. «И сама помисао на то ме ужасава. Али јасно ми је да уопште нисмо били у праву када смо мислили да је Диаспар једини свет који вреди, а логика ми налаже да нешто ваља предузети да би се отклонила грешка. У погледу осећања, ја сам и даље потпуно неспособан да напустим град; можда ћу такав заувек остати. Геран мисли да ће успети да неколицину нас одведе у Лис и ја му радо помажем у покусу, премда се пола времена надам да ће он претрпети неуспех.»
Алвин је погледао старог старатеља са новим поштовањем. Више није порицао моћ убенивања, нити је потцењивао силе које су нагониле човека да дела у одбрану логике. Није могао одолети а да не упореди Јесеракову прибрану храброст са Кедроновим паничним бекством у будућност, премда се, у светлости нових сазнања о људској природи, више није залетео у осунивању Лакрдијаша због онога што је учинио.
Био је убенен да ће Геран извршити задатак што га је поставио пред себе. Јесерак ће можда бити одвећ стар да наруши устројство једног животног века, ма како био спреман да почне изнова. То није било важно, пошто ће остали успети, вонени вештом руком психолога из Лиса. А чим неколицина утекне из ропства старог милијарду година, биће само питање времена пре но што и остали крену њиховим трагом.
