Превод: Живковић Зоран

Clarke Аrthur CITY AND THE STARS (THE), 1952.

ПОЛАРИС, 1991

Попут блиставог драгуља, град је лежао на прсима пустиње. Некада је био подложан променама и преиначењима, али сада је Време текло мимо њега. Ноћи и дани низали су се преко лица пустиње, али на улицама Диаспара владало је вечно поподне и тама се никада није спуштала. Дуге зимске ноћи могле су мразом да окују пустињу, ледећи последње остатке влаге у разрененом ваздуху Земље — али град није осећао ни топлоту ни хладноћу. Он није стајао ни у каквој вези са спољним збивањима; био је то свет за себе.

Људи су и раније подизали градове, али никада сличан овоме. Неки су трајали столећима, други миленијумима, пре но што је Време развејало чак и њихова имена. Једино се Диаспар ухватио укоштац са Вечношћу, бранећи себе и оно чему је пружао окриље против спорог осипања векова, разорне моћи труљења и погубног дејства рне.

Од часа када је саздан, океани су нестали са површине Земље, а пустиња се распрострла читавом планетом. Ветрови и киша сатрли су у прашину последње планине, а свет је био одвећ уморан да би изнедрио нове. Град за то није марио; чак се и сама Земља могла претворити у прах и пепео, а Диаспар би и даље штитио децу својих твораца, носећи безбедно њих и њихова добра низ реку времена.

Она су много заборавила, али то нису знала. Била су савршено саображена свом свету, баш као што се и он слагао са њима — јер били су створени једно за друго. Оно што се налазило са друге стране зидова града није их се тицало; то је напросто било изгнано из њихових умова.

Једино је постојао Диаспар, једино им је он био потребан и само су њега могли да појме.

Ништа им није значила чињеница да је Човек једном поседовао звезде.

Па ипак, древни митови понекад би почели да их море и неспокој би их обузео када би се сетили предања о Цартву и младом Диаспару који је црпео своје животне сокове из трговине са многим сунцима. Они нису желели да врате старе дане, пошто су били задовољни у својој вечној јесени. Славе Царства припадале су прошлости, и тамо су могле да остану — јер они су памтили какав је био његов крај, а при помисли на Освајаче леденост самог свемира увлачила би им се у кости.

Тада би се поново вратили животу и топлини града, дугом златном добу чији је почетак већ био запретен, а свршетак још удаљенији. И други људи су маштали о оваквом добу, али само су га они дочекали.

Живели су у истом граду, ходали истим, чудесно непроменљивим улицама, док је лагано протекло више од милијарду година.

Било им је потребно много часова да се изборе за излаз из Пећине Белих Црва. Чак је и сада било неизвесно да ли их неко од белих чудовишта још прогони — а енергија њиховог оружја већ је била на измаку. Испред њих, лебдећа стрела светлости, која им је била тајанствени водич кроз лавиринте Кристалне Планине, и даље је давала сигнале. Нису имали другог избора до да је следе, иако их је могла, као што се то догодило много пута раније, довести у још погубнију опасност.

Алвин се осврнуо да види да ли су му сви другови још на броју. Алистра је ишла одмах иза њега, носећи куглу хладне, али стално распламсале светлости која је обзнанила толико ужаса и толико лепоте од часа када су започели пустоловину. Бледо бело зрачење преплављивало је узак ходник и одблескивало се са сјајних зидова; док им енергија буде трајала, моћи ће да виде куда иду и да уоче присуство сваке видљиве опасности. Али, Алвин је одвећ добро знао, највеће опасности у овим пећинама уопште нису биле видљиве.

Повијајући се под тежином пројектора, иза Алистре су корачали Нарилиан и Флоранус. Алвин се на час упитао због чега су сви пројектори тако тешки, будући да би било сасвим једноставно инсталирати им неутрализаторе силе теже. Увек би му овакве ствари долазиле на ум, чак и у јеку најбезбедније пустоловине. Када би му нека таква мисао прострујала свешћу, имао је утисак да је здање саме стварности устрептало за трен, и да му се иза подручја чула у магновењу указао призор неког другог, потпуно различитог света...

Ходник се завршавао голим зидом. Да ли их је то стрела поново изневерила? Не — јер, још док су се приближвали, стена је почела да се дроби у прашину. Кроз зид се пробило метално ротирајуће копље које се брзо ширило у џиновско сврдло. Алвин је са пријатељима одступио уназад, чекајући да се машина пробије у пећину. Уз заглушујуће трење метала о камен — које је сигурно одјекивало по свим удубљењима Планине, будећи сав њен демонски пород — бушилица је прошла кроз зид и зауставила се поред њих. Масивна врата су се отворила и појавио се Калистрон, довикујући им да пожуре. («Зашто Калистрон? упитао се Алвин. Шта ће он овде?»).

Тренутак касније, већ су били безбедни, а машина се затетурала напред, кренувши на пут у дубину земље.

Пустоловина се завршила. Ускоро ће, као и увек досад, бити код куће, а сва чудеса, ужаси и узбунења остаће иза њих. Били су уморни и задовљни.

Алвин је закључио по нагнутости пода да се бушилица спушта у земљу. Калистрон јамачно зна шта ради и ово је несумњиво пут који води кући. Па ипак, изгледало је помало необично...

«Калистроне», рече он изненада, «зашто не понемо на горе? Нико не зна како стварно изгледа Кристална Планина. Било би дивно избити негде на њеним обронцима и угледати небо заједно са читавим околним пределом. Довољно смо већ дуго под земљом.»

Још док је говорио ове речи, осетио је на неки начин да оне нису на месту. Алистри се отео пригушени крик, унутрашњост бушилице се заталасала попут призора виненог кроз воду, а са друге стране металних зидова који су га окруживали Алвин још једном ухвати трептај оне друге стварности. Два света су се сукобила, при чему је час један, а час други односио превагу. Онда је, изненада, све било готово. Осетио је извесно расцепљивање и кидање — и сан се окончао.

Алвин се опет обрео у Диаспару, у својој добро познатој соби, лебдећи стопу или две изнад пода, док га је гравитационо поље штитило од грубог додира са сировом материјом.

Поново је био он. Ово је била стварност — и он је тачно знао шта ће се сада догодити.

Прва се појавила Алистра. Била је више узбунена него љута, пошто је била веома заљубљена у Алвина.

«Ох, Алвине!» зајеца она, погледавши га са зида на коме се привидно материјализовала.

«Имали смо тако узбудљиву пустоловину! Зашто си све морао да поквариш?»

«Жао ми је. Нисам имао намеру да... Само сам помислио да то не би била рнава идеја...»

Прекинуо га је истовремени долазак Калистрона и Флорануса.

«Слушај ме добро, Алвине», поче Калистрон. «Ово је трећи пут како си прекинуо сагу. Јуче си пресекао секвенцу, хотевши да се успнеш изван Долине Дуга. Прекјуче си све покварио покушавајући да се вратиш до Почетка оном временском стазом коју смо испитивали. Ако не желиш да се држиш правила, мораћеш сам да наставиш.»

Нестао је веома разјарен, повевши и Флорануса са собом. Нарилиан се никада није појављивао; мора да му је већ било доста свега овога. Једино је остала слика Алистре, која је тужно гледала Алвина.

Алвин нагну гравитационо поље, стаде на ноге и оде према столу који се у часу материјализовао. На њему се појавила здела егзотичног воћа — али то није била храна коју је желео; збуњеност му је сасвим побркала мисли. Не хотевши да призна грешку, он узе воћку која је изгледала најмање опасна и поче опрезно да је сиса.

«Дакле», рече Алистра, «шта сада намераваш?»

«Не могу се променити», узврати он помало зловољно. «Мислим да су правила глупа. Осим тога, како могу да их се сетим док доживљавам сагу? Понашам се на најприроднији начин. Зар и ти ниси пожелела да погледаш планину?»