«Не; не желим ништа више од свемира. Ако је у Галаксији и опстала још нека цивилизација, сумњам да је вредно напора дати се у трагање за њом. Имамо веома много послова овде; сада знам да је ово мој дом и ја га више нећу остављати.»

Бацио је поглед надоле, према великој пустињи, али наместо ње видео је огромну воду која ће се ваљати туда кроз хиљаду година. Човек је поново открио свој свет и док буде остао на њему, учиниће га правим рајем. А после тога...

«Сада нисмо спремни да се винемо пут звезда и протећи ће доста времена док поново не будемо били у стању да се суочимо са тим изазовом. Размишљао сам о томе шта да урадим са овим бродом; ако остане на Земљи, нешто ће ме увек копкати да га употребим и никако нећу имати мира. Са друге стране, не могу га се тек тако отарасити; осећам да ми је поверен и ја га морам искористити за добробит света.

Зато сам и донео следећу одлуку. Послаћу га изван Галаксије, под управљањем робота, да открије шта се догодило са нашим прецима... и, ако је могуће шта је требало да пронану, те су због тога напустили нашу Васељену. Мора да је посреди било нешто чудесно када су оставили толико тога да би се дали у потрагу за тим.

Ма колико путовање трајало, робот се никада неће уморити. Једног дана ће наши ронаци примити моју поруку и знаће да их чекамо овде на Земљи. Вратиће се, а ја се надам да ћемо их до тада завренивати, без обзира на то колико су велики постали.»

Алвин је заћутао, гледајући у будућност коју је осликао, али коју можда никада неће непосредно видети. Док Човек буде поново подизао свој свет, брод ће преваљивати тамни бездан мену галаксијама, да би се после много хиљада година вратио. Можда ће и даље бити ту да га дочека, али и ако се то не догоди, он је био задовољан.

«Мислим да је то мудро», рече Јесерак. А онда, последњи пут, одјек древног страха огласио се у њему. «Али претпоставимо», додаде, «да брод успостави контакт са нечим што ми не желимо да сретнемо...» Глас му је замукао када је докучио извориште своје брижности и усне му се развукоше у кисели, самопрекорни осмех који је одагнао последње утваре Освајача.

«Заборавио си», рече Алвин, схвативши га знатно озбиљније него што је овај очекивао, «да ћемо ускоро моћи да рачунамо на Ванамондову помоћ. Не знамо каквим моћима он располаже, али изгледа да сви у Лису сматрају да су му потенцијали неограничени. Није ли тако, Хилваре?»

Хилвар није одмах одговорио. Било је тачно да Венамонд представља другу велику загонетку, знак питања који ће увек лежати преко будућности људског рода, док оно буде на Земљи. Већ је изгледало извесно да се Венамондов развој ка самосвести убрзава посредством контакта са философима из Лиса. Они су гајили велике наде у будућу сарадњу са детињастим над-умом, верујући да могу скратити еоне које би захтевао његов природни развој.

«Нисам сигуран», признаде Хилвар. «Нешто ми говори да не би требало много очекивати од Ванамонда. Сада му можемо помоћи, али ми ћемо представљати тек кратак трен у његовом огромном животном веку. Сумњам ипак да његова крајња судбина има било какве везе са судбином човечанства.»

Алвин га изненанено погледа.

«Зашто то мислиш?» упита.

«Не бих умео да ти објасним», рече Хилвар. «Посреди је само интуиција.» Могао је да дода још нешто, али је радије прећутао. Те ствари било је немогуће саопштити; Алвин, додуше, не би исмејао његов сан, али он ипак није желео да га разматра чак ни са пријатељем.

Био је то, заправо, више него сан, знао је то засигурно; нешто што ће га заувек прогањати.

Некако му се то увукло у ум током неописивог и непреносивог контакта са Ванамондом.

Зна ли и сам Ванамонд каква ће бити његова самотна судбина?

Једног дана, енергије Црног Сунца ће пресахнути и оно ће ослободити свог затвореника. А онда, на рубу Васељене, док се и само време буде заустављало, Ванамонд и ‘Луди Ум’ мораће се срести мену лешевима звезда.

Тај сукоб би могао спустити завесу на сам чин Стварања. Па ипак, он није имао никакве везе са Човеком, нити ће овај икада сазнати његов исход...

«Погледајте!» рече изненада Алвин. «Ово сам желео да вам покажем. Схватате ли шта то представља?»

Брод се сада налазио изнад пола и планета под њима била је савршена полукугла. Гледајући низ појас сумрака, Јесерак и Хилвар могли су истовремено да виде излазак и залазак Сунца на супротним странама света. Симболичност је била тако потпуна и тако очаравајућа да они неће заборавити овај тренутак до краја живота.

На овом свету спуштала се ноћ; сенке су се издуживале према истоку који неће дочекати наредно свитање. Али негде другде звезде су још биле младе и јутарње руменило је рудело; а путем којим је некада ходио, Човек ће једног дана поново закорачити.