Безлични глас одмах је узвратио.
«Већник зна да ја не могу да коментаришем упутства која су ми дали моји творци.»
Јесерак је прихватио благи укор.
«Ма какав био узрок, чињенице се не могу оспоравати. Алвин се отиснуо у свемир. Када се врати, можете га спречити да поново оде, премда сумњам да би вам тако нешто пошло за руком, с обзиром на то да је он у менувремену сигурно много научио. А ако се догодило оно чега се бојите, не постоји више ништа што бисмо могли предузети. Земља је сасвим беспомоћна, као што је била милионима векова.»
Јесерак је застао и бацио поглед дуж столова. Његове речи никоме се нису допале, али он то није ни очекивао.
«Па ипак, не видим због чега бисмо били узбунени. Земља сада није у нимало већој опасности него што је увек била. Зашто би два човека у једном малом броду поново срушила на нас срџбу Освајача? Ако хоћемо да будем поштени према самима себи, морамо признати да су Освајачи могли да униште наш свет још веома давно.»
Завладала је тишина неодобравања. Била је то јерес, а и сам би је Јесерак некада био осудио као такву.
Подигавши вене, Председник је узео реч.
«Зар не постоји предање да су Освајачи поштедели Земљу само под условом да Човек више никада не оде у космос? А сада смо прекршили тај услов.»
«Предање, да», рече Јесерак. «Многе ствари прихватамо здраво за готово, а ово је једна од њих. Менутим, не постоји никакав доказ. Изгледа ми невероватно да нешто што је тако важно не би било забележено у сећања Централног Компјутера, па ипак он нема појма о том пакту. Распитао сам се о томе, премда само код информационих машина. Веће може да постави питање непосредно.»
Јесерак није видео зашто би ризиковао другу опомену због закорачења на забрањену територију и зато је сачекао Председников одговор.
До њега, менутим, никада није дошло, пошто су истог часа посетиоци из Лиса поустајали са својих седишта, док им се на лицима истовремено укочио израз неверице и узбунености. Чинило се да слушају поруку коју им неки далеки глас саопштава на уши.
Већници су чекали, док је у њима из минута у минут расла бојазан како се овај бешумни разговор настављао. А онда се вона изасланства отргао из транса и с изразом извињења окренуо према Председнику.
«Управо смо примили неке веома необичне и узнемирујуће вести из Лиса», рече.
«Да ли се Алвин вратио на Земљу?» упита Председник.
«Не... не Алвин. Нешто друго.»
Када је спустио свој верни брод на пропланак Ерлија, Алвин се упитао да ли је икада у људској историји нека летелица донела такав товар на Земљу — ако се, заправо, Ванамонд одиста налазио у физичком простору машине. Није му било ни трага за време путовања; Хилвар је сматрао, а његова упућеност била је знатно непосреднија, да се само за Ванамондово подручје пажње могло рећи да има одренен положај у простору. Сам Ванамонд није био лоциран нигде — а можда и никада.
Када су изишли из брода сачекали су их Серанис и петорица сенатора. Једног од сенатора Алвин је већ срео приликом прошле посете; претпостављао је да су остала двојица са претходног скупа сада у Диаспару. Питао се како су изасланици стигли тамо и како је град реаговао на присуство првих уљеза споља после толико много милиона година.
«Изгледа ми, Алвине», рече Серанис са призвуком ироније, пошто се поздравила са сином, «да поседујеш изузетан дар за проналажење необичних ентитета. Додуше, сумњам да ће ти скоро поћи за руком да надмашиш садашњи подухват.»
Сада је дошао ред на Алвина да се изненади.
«Значи, Ванамонд је стигао?»
«Да, пре много часова. Некако му је успело да се врати трагом путање твога брода при одласку, што је само по себи запањујући подвиг и поставља занимљиве философске проблеме.
Постоје извесни докази да је стигао у Лис истог тренутка када си га ти открио, што значи да је способан за бескрајну брзину. Али то није све. У протеклих неколико часова научио нас је знатно више о историји него што смо ми уопште сматрали да постоји.»
Алвин је забезекнуто посматрао. А онда је схватио; није било тешко замислити какав је утицај извршио Венамонд на овај народ, са веома истанчаним опажањима и чудесно повезаним умовима. Реаговали су изненанујуће брзо и наједном му се појавила пред очима неприкладна слика Венамонда, можда помало уплашеног, како га окружују неутаживи интелекти Лиса.
«Да ли сте открили шта је он?» упита Алвин.
«Јесмо. Било је једноставно, премда и даље не знамо његово порекло. Он је чиста менталност, а знање изгледа да му је неограничено. Али истовремено је детињаст, у дословном смислу ове речи.»
«Тако је!» узвикну Хилвар. «Требало је да погодим!»
Алвин је изгледао зачунено, а Серанис је осетила да јој га је жао.
«Хоћу да кажем да иако Венамонд представља горостасан, можда бескрајан ум, он је још несазрео и неразвијен. Његова стварна интелигенција мања је него код људског бића» — осмехнула се помало усиљено — «премда му је процес мишљења знатно бржи и веома хитро учи.
Таконе располаже неким моћима које још нисмо схватили. Читава прошлост као да је отворена његовом уму, на начин који је тешко описати. Можда се користио том способношћу да се врати твојим трагом на Земљу.»
Алвин је стајао у тишини, осетивши се наједном као поражен. Постало му је јасно колико је Хилвар добро учинио што је довео Венамонда у Лис. Таконе му је синуло у којој га је мери срећа послужила када је надмудрио Серанис; тако нешто неће му се догодити два пута у животу.
«Да ли то значи», упита, «да Венамонд тек што се родио?»
«Према његовим мерилима, да. Његова стварна старост веома је велика, мада привидно мања од Човекове. Нејнеобичније је то што он упорно тврди да смо га ми створили, а нема никакве сумње да му је порекло повезано са свим великим тајнама прошлости.»
«Шта се сада догана са Венамондом?» упита Хилвар помало поседничким гласом.
«Испитују га историчари из Греварна. Покушавају да одреде основне црте прошлости, али тај посао трајаће годинама. Венамонд може савршено детаљно да опише прошлост, али рад са њим отежава чињеница да он уопште не разуме оно што је видео.»
Алвин се упитао како Серанис зна све то; а онда схватио да можда сваки будан ум у Лису прати развој великог истраживања. Прожео га је осећај поноса због сазнања да је сада и у Лису оставио исто тако велики белег као и у Диаспару; додуше, са поносом се мешала извесна осујећност. Овде је постојало нешто у чему он никада није могао потпуно да учествује, нити да га појми: непосредни контакт чак и измену људских умова, био му је у подједнакој мери недокучив, као што би музика била глувом човеку, или боје слепом. Па ипак, житељи Лиса измењивали су сада мисли са тим непојмљиво страним бићем, кога је он довео на Земљу али кога никада није могао да открије, ниједним од чула која је поседовао.
Овде није било места за њега; када се испитивање заврши, одговори ће му бити саопштени.
Отворио је врата бескраја, а онда осетио страхопоштовање — чак и преплашеност — пред оним што је учинио. За властито добро, морао је да се врати у сићушан, познати свет Диаспара и да потражи његово окриље, док буде сводио рачуне својих снова и стремљења. Било је ту ироније; онај ко је презрео град да би похрилио ка звездама, сада се враћао кући као заплашено дете које бежи у мајчине скуте.
23.
Диаспар није био баш задовољан што поново види Алвина. Град је и даље био узаврео, попут неке џиновске кошнице која је жестоко уздрмана штапом. Још се невољно суочавао са стварношћу, али они који су одбијали да признају постојање Лиса и спољњег света нису више имали где да се сакрију. Банке Сећања престале су да их примају; они који су покушали да побегну у снове и да потраже прибежиште у будућности сада су узалуд одлазили у дворану стварања.
Растачући, хладни пламен није их чекао, тако да се нису могли пробудити, са испраним умовима, сто хиљада година даље низ реку времена. Никакве молбе упућене Централном Компјутеру нису вределе, нити је он објашњавао разлоге онога што је чинио. Неуспеле прибеглице морале су да се тужно врате у град и да отворено погледају у очи проблемима свог времена.
