Па ипак, људима из Лиса успевало је да их размрсе и да их забележе, како би их потом натенане испитали. Већ су се проносиле гласине — које Хилвар, менутим, није ни потврнивао ни оповргавао — да је откривено нешто у тој мери необично, што готово да није имало никакву сличност са историјом коју је људска раса миленијумима прихватала као стварну.
Калитракс је почео да говори. Алвину, као и свима осталима у Диаспару, изгледало је да јасан и одмерен глас долази са неког места удаљеног свега неколико центиметара. А онда, на начин који се тешко могао описати, баш као што геометрија сна нарушава законе логике али не изазива никакво изненанење у уму спавача, Алвин се обрео тик уз Калитракса, задржавши у исто време своје место високо на стрмини амфитеатра. Парадокс га није збунио; једноставно га је прихватио без питања, као и све друге тајанствености у вези са простором и временом које му је наука пружала.
Калитракс је направио веома кратак преглед прихваћене историје расе. Говорио је о непознатим народима Раних Цивилизација, који су оставили иза себе тек прегршт великих имена и предања о Царству која су полако бледела. Још од самог почетка, гласила је прича, Човек је жудео за звездама — да би их коначно достигао. Милионима година ширио се кроз Галаксију, потчињавајући систем за системом. А онда, из таме са оне стране рубова Васељене, похрлили су Освајачи и преотели му све што је освојио.
Повлачење у Сунчев систем било је горко и сигурно је трајало много векова. Приликом чувене битке око Шалмирана умало није страдала и сама Земља. Када се све окончало, Човеку су преостала само сећања и свет на коме је ронен.
Од тада, све се претворило у веома дуг антиклимакс. Крајња иронија огледала се у чињеници да је раса која се надала да ће потчинити Васељену на крају напустила највећи део свог сићушног света и поделила се у две засебне културе Лиса и Диаспара — оазе живота у пустињи која их је раздвајала знатно боље од понора што су зјапили мену звездама.
Калитракс је застао; Алвину је изгледало, баш као и сваком другом на великом скупу, да историчар гледа право у њега очима које су виделе чудеса у која ни саме нису још могле сасвим да поверују.
«Толико», рече Калитракс, «о причама у које смо веровали од када датирају наша сведочанства. Сада вам морам рећи да су оне лажне, лажне у свакој појединости, чак толико лажне да их ни сада још нисмо потпуно ускладили са истином.»
Сачекао је да слушаоци проникну у право значење његових речи. А онда, говорећи полако и одмерено, изложио је и Лису и Диаспару сазнање стечено из Ванамондовог ума.
Уопште није било тачно да је Човек стигао до звезда. Његово мало царство простирало се само до орбита Плутона и Персефоне, пошто се менузвездани простор показао као баријера коју он није могао савладати само својим моћима. Читава цивилизација људи тискала се око Сунца и била је још веома млада — када су звезде стигле до ње.
Тај сусрет мора да је био поразан. Без обзира на властита несавршенства, Човек никада није сумњао да ће једнога дана завладати космичким пространствима. Таконе је веровао да, ако се у Васељени и налазе њему једнаки, нема оних који би му били надренени. Сада је схватио да су оба убенења била погрешна и да мену звездама постоје умови који га далеко надмашују.
Током многих столећа, најпре у бродовима других раса, а касније и у летелицама саграненим уз помоћ позајмљеног знања, Човек је истраживао Галаксију. Свугде је проналазио културе које је могао разумети, али не и надмашити, а местимично је сретао и умове који би готово у потпуности превазилазили његову моћ поимања.
Шок је био ужасан, али је указивао на процес развоја расе. Тужнији и несравњиво мудрији, Човек се вратио у Сунчев систем да би размишљао о сазнању које је стекао. Прихватио је изазов и полако разрадио план који је давао наде за будућност.
Некада су физичке науке представљале Човеково главно занимање. Сада се још жешће бацио на генетику и изучавање ума. По било коју цену, довешће себе до граница властите еволуције.
Велики опит трошио је читаву снагу расе током милиона година. Сви ти напори, сва та жртвовања и патње претворили су се само у прегршт речи у Калитраксовом излагању. Они су донели Човеку његове највеће победе. Укинуо је болести, могао је вечно да живи ако је желео, а овладавши телепатијом потчинио је својој вољи најтананију од свих моћи.
Био је спреман да се поново вине у свемир, овога пута само својим снагама, у огромна пространства Галаксије. Могао је као себи равне, да сретне расе са светова од којих је некада устукнуо. Сада је коначно био приправан да одигра своју пуну улогу у историји Васељене.
То је и учинио. Из тог раздобља, можда најобухватнијег у целој повести, потицала су предања о Царству. Било је то Царство многих раса, али се то смело с ума у драми, преснажној за трагедију, којом се оно окончало.
Царство је трајало најмање милион година. Сигурно се суочило са многим кризама, можда чак и ратовима, али је све то нестало у полету великих раса које су заједно стремиле ка зрелости.
«Можемо бити поносни», наставио је Калитракс, «на део који је припао нашим прецима у овој историји. Чак и када су достигли свој културни зенит, нису нимало изгубили старе подстреке.
Налазимо се на терену наганања, а не проверених чињеница, али чини се извесним да је Човек надахнуо и управљао опитима који су у исти мах представљали крах и врхунску славу Царства.
Философија која је лежала у темељу тих опита била је следећа. Контакт са другим врстама показао је Човеку колико дубоко слика света једне расе зависи од њеног физичког тела и органа чула којима оно располаже. Тврдило се да, ако је то уопште могуће, до праве слике Васељене може доћи само онај ум који је ослобонен таквих физичких ограничења — заправо, чиста менталност. Ова замисао представљала је опште место мену многим древним религијским веровањима на Земљи и изгледало је необично да једна идеја која нема рационално порекло коначно постаје један од највећих циљева науке.
У природној Васељени никада није утврнено постојање бестелесне интелигенције; Царство је преузело на себе да је створи. Ми смо заборавили, уз толико других ствари, умешност и знање који су то омогућили. Научници Царства овладали су свим силама Природе, свим тајнама простора и времена. Као што наши умови представљају успутни производ бескрајно сложеног распореда можданих ћелија, менусобно повезаних мрежом нервног система, тако су и они започели стварање мозга чији саставни делови нису материјалне природе, већ склопови отиснути у самом простору. Такав мозак, уколико се он уопште тако може назвати, користио би електричне или још више силе за своје операције и сасвим би био ослобонен тираније материје. Могао би да функционише непоредиво брже од сваке органске интелигенције, а трајао би до последњег ерга слободне енергије у Васељени; његовим моћима не би било граница. Када би једном био створен, сам би наставио да развија потенцијале које не би могли предвидети чак ни његови творци.
Поглавито на основу искуства стеченог у властитој регенерацији, Човек је предложио стварање једног таквог бића. Био је то највећи изазов који је икада упућен интелигенцији у Васељени и после много векова расправљања, он је најзад прихваћен. Све расе Галаксије удружиле су снаге да остваре овај пројекат.
Измену сна и његовог испуњења стајало је читавих милион година. Цивилизације су доживљавале успоне и падове, напори многих светова дуги миленијуме падали су у воду, али смер никада није заборављен. Једног дана ћемо можда сазнати целовиту причу о томе, о највећем подухвату који је предузет у читавој историји. Данас једино знамо да се он окончао несрећом која је готово уништила Галаксију.
У то раздобље Ванамонд одбија да иде. Постоји уска временска зона која му је запретена; али ми верујемо да иза тога стоје само његови страхови. На његовом почетку, Царство се налазило на врхунцу моћи, у напетом ишчекивању предстојећег успеха. На крају, само неколико хиљада година касније, Царство је пропало, а и саме звезде су се затамниле, као да им је неко исисао сву снагу. Над Галаксијом се надвила авет страха, страха за који је везано име: ‘Луди Ум’.
