Јесерак је корачао у немом чунењу кроз улице Диаспара, који никада раније није видео.

Толико се, у ствари, разликовао од града у коме је он провео све своје животе, да га никада не би препознао. Па ипак, знао је да је то Диаспар, премда није застао да поразмисли како то зна.

Улице су биле уске, зграде ниже, а парк је нестао. Или, боље речено, још није постојао. Био је то Диаспар пре промене. Диаспар који је стајао отворен према свету и Васељени. Небо изнад града било је модроплаво и прошарано распараним праменовима облака, који су се лагано извијали и окретали на ветру што је пирио лицем млане Земље.

Кроз облаке и мимо њих пролазили су знатно опипљивији небески путници. Миљама изнад града, оперважући свод својим бешумним дезеном, бродови који су повезивали Диаспар са спољним светом долазили су и одлазили својим послом. Јесерак је дуго нетремице зурио у тајанственост и чаролију отвореног неба и за тренутак му је душу поново прожео страх. Осетио се нагим и незаштићеним, свестан да та спокојна, плава купола поврх његове главе представља тек најтанушнију опну, иза које се пружа свемир, са свим својим загонеткама и претњама.

Али страх није био довољно снажан да му спута вољу. Делом свог ума Јесерак је знао да је све то што доживљава само сан, а сан му није могао наудити. Кретаће се кроз њега, кушајући све што му буде понудио, све док се поново не пробуди у граду који познаје.

Ишао је ка срцу Диаспара, према месту где је у његово време стајао Гроб Јарлана Зеја.

Али у овом древном граду тамо није било гроба, већ само ниска, кружна граневина са много лучних улаза који су водили у њу. Пред једним од тих улаза чекао га је неки човек.

Требало је да запањеност преплави Јесерака, али сада га више ништа није могло изненадити.

Некако му је изгледало на месту и природним што се нашао очи у очи са човеком који је подигао Диаспар.

«Претпостављам да ме препознајеш», рече Јарлан Зеј.

«Свакако; видео сам твоју статуу хиљаду пута. Ти си Јарлан Зеј, а ово је Диаспар какав је био пре милијарду година. Знам да сањам и да се ниједан од нас двојице стварно не налази овде.»

«Онда не треба да те узнемири ништа што се догана. Пони стога за мном и имај на уму да ти ништа не може наудити, пошто се кад год зажелиш можеш пробудити у Диаспару, у твом властитом добу.»

Јесерак је послушно кренуо за Јарланом Зејом у здање, док му је ум делао попут пријемчиве, некритичке спужве. Неко присећање, или одјек неког сећања, упозоравало га је на оно што је било на путу да се догоди и он је знао да би некада ужаснуто устукнуо од тога.

Сада се, менутим, није бојао. Не само што се осећао заштићеним због свести о томе да ово искуство није стварно, већ је и присуство Јарлана Зеја представљало талисман против свих опасности са којима би се могао сусрести.

Тек се неколико особа кретало покретним путевима који су водили у унутрашњост граневине, а више није било никога око њих када су се најзад зауставили у тишини поред дугачког, аеродинамичног цилиндра, за који је Јесерак одмах схватио да га може отиснути изван града на путовање које би му некада престрашило ум. Када му је водич показао према отвореним вратима, само је за тренутак застао на прагу, а онда закорачио унутра.

«Видиш», рече Јарлан Зеј уз смешак. «Сада се опусти и не заборави да си безбедан, да ти се ништа не може догодити.»

Јесерак му је веровао. Осетио је само танушни титрај бојазни када је улаз тунела бешумно склизнуо ка њима, а машина у којој су путовали почела да повећава брзину, хрлећи кроз недра земље. Нестрпљење да започне разговор са овом готово митском приказом прошлости одагнало је из њега све страхове које би иначе искусио.

«Зар ти не изгледа необично», поче Јарлан Зеј, «што смо покушали да се сакријемо под Земљу , иако нам је небо стајало отворено? То је зачетак болести чији си крај ти имао прилике да доживиш у твом раздобљу. Човечанство настоји да се сакрије; боји се онога што се налази тамо, у свемиру, и ускоро ће затворити сва врата која воде у Васељену.»

«Али видео сам свемирске бродове на небу изнад Диаспара», рече Јесерак.

«Нећеш их још дуго винати. Изгубили смо контакт са звездама, а ускоро ће и планете бити напуштене. Били су нам потребни милиони година да се винемо у космос, али само неколико векова да се опет вратимо кући. А убрзо ћемо се повући готово са целе Земље.»

«Због чега то чините?» упита Јесерак. Знао је одговор, али нешто га је ипак нагонило да постави питање.

«Било нам је потребно склониште да нас заштити од два страха: страха од смрти и страха од свемира. Били смо болесна популација и нисмо више желели да имамо везе са Васељеном, тако да смо почели да се претварамо како она не постоји. Видели смо како хаос бесни мену звездама и завапили за миром и благостањем. Стога је Диаспар морао да буде затворен, како ништа ново не би више продрло у њега.

Подигли смо град који познајеш и измислили лажну прошлост да прикријемо властити кукавичлук.

Ох, нисмо ми то први учинили: али смо први обавили тај посао тако свеобухватно. Преуредили смо и људски дух, лишивши га стремљења и пламених страсти, што је требало да зајамчи задовољавање овим новим светом.

Било је потребно хиљаду година да се подигне град, са свим његовим машинама. Када је свако од нас обавио свој задатак, мозак му је био испран од свих сећања, а на место њих су унета лажна; затим је овај нови идентитет ускладиштен у градске водове, где је остао све док није куцнуо час да поново буде призван у постојање.

И тако је коначно дошао дан када у Диаспару више није било ниједног живог човека; постојао је само Централни Компјутер, који је извршавао наренења што су му била угранена и контролисао Банке Сећања, где смо ми спавали. Нико више није имао никакве везе са прошлошћу и тог тренутка почела је историја.

По унапред одрененом следу, један за другим били смо призивани из водова памћења и поново добијали телесни облик. Попут неке машине која је тек саздана и по први пут стављена у погон, Диаспар је почео да спроводи у дело дужности за које је био програмиран.

Па ипак, неки од нас гајили су од самог почетка извесне сумње у целу замисао. Вечност је веома дуго време; схватили смо ризик који је доносило затварање свих излаза и настојање да се потпуно оградимо од Васељене. Нисмо могли пркосити тежњама наше културе, тако да смо делали у тајности, уносећи само неопходна преиначења.

Јединствени су представљали наш изум. Они би се појављивали у дугим размацима и установљавали би, уколико би им то околности допустиле, да ли изван Диаспара постоји нешто што би завренивало успостављање контакта. Ни у сну нисмо претпостављали да ће бити потребно толико времена да би један од њих успео, али ни да ће тај успех бити толико велики.»

Иако су му биле искључене критичке способности, што је суштинска особеност сна, Јесерак се ипак у магновењу запитао одакле Јарлан Зеј зна о свим тим стварима које су се догодиле милијарду година после његовог доба. То га је веома збунило... више није знао где се налази у времену и простору.

Путовање се приближавало крају; зидови тунела нису више промицали поред њих вртоглавом брзином. Јарлан Зеј је почео да говори журним гласом, који није трпео приговоре, што се претходно није догодило.

«Прошлост је готова; ми смо обавили наш посао, по добро или зло, и то је сада завршено. Када си створен, Јесераче, теби је усанен страх од спољног света, и принуда да не излазиш из града; те особине делиш са свим житељима Диаспара. Сада знаш да је тај страх неоснован, да ти је вештачки наметнут. Ја, Јарлан Зеј, који сам ти га усадио, сада те ослобанам његовог ропства. Да ли разумеш?»

Са последњим речима, глас Јарлана Зеја постајао је све звучнији и звучнији, све док није почео да одјекује одасвуд. Подземно возило у коме је јурио замутило се и устрептало око Јесерака, као да му се сан ближио крају. Па ипак, док је призор бледео, он је и даље чуо тај премоћан глас како му бубњи по мозгу: више се не бојиш Јесераче. Више се не бојиш.