Негде се, дакле, морао налазити тајни улаз. Одлучила је да се да у потрагу за њим док их буде чекала да се врате.

Но, срећа јој је окренула лена; када се Кедрон поново појавио, она је управо испитивала један стуб иза статуе, тако да га није видела. Али чула му је одјек корака, окренула се ка њему и одмах приметила да је сам.

«Где је Алвин?» узвикну.

Лакрдијаш није ништа одговорио. Изгледао је растресен и неодлучан, тако да је Алистра морала да понови питање да би је он уопште приметио. Чинило се да није био нимало изненанен што је затиче овде.

«Не знам где је», одговори коначно. «Могу ти само рећи да се налази негде на путу за Лис. Сада знаш исто колико и ја.»

Никада није било мудро узимати Кедронове речи здраво за готово. Али Алистри нису била потребна даља јемства да Лакрдијаш данас не игра своју улогу. Он јој је казао истину — ма шта ова значила.

Када су се врата затворила иза њега, Алвин се сручио у најближе седиште. Наједном му се учинило да су му ноге сасвим малаксале. Коначно је стекао свест о ономе што му је раније изгледало потпуно непојмљиво — свест о страху пред непознатим који је обузимао сву његову сабраћу. Осетио је како му сваки делић тела подрхтава, а вид му је постао магловит и нејасан.

Да је могао да утекне из ове брзе машине радо би то учинио, чак и по цену да дигне руке од свих својих снова. Сада му, менутим, то више није било могуће.

Оно што га је тиштало није, менутим, био сам страх, већ и осећај неизрециве усамљености. Све што је познавао и волео налазило се у Диаспару; чак и ако не иде у сусрет опасности, лако се могло догодити да више никада не види свој свет. Постало му је јасно, као ниједном човеку већ огромно дуго времена, шта значи заувек напустити дом. У том тренутку потиштености, учинило му се потпуно безначајно да ли га пут којим иде води у опасност или безбедност; једино му је била важна чињеница да га он све даље односи од дома. Не зато што је мрзео свој дом; али, као што су његови далеки преци добро знали, долази тренутак када се мора упознати и свет изван властитог дома.

Али ово расположење га је полако минуло; тмурни облаци разишли су му се са свести. Почео је да обраћа пажњу на оно што га је окруживало и дао се у испитивање невероватно старог возила у коме је путовао. Алвину се није учинило особито необичним и чудним то што је овај подземни транспортни систем још био у стању да савршено ради, после толико протеклих еона. Није се налазио ускладиштен у водовима вечности градских монитора, али мора да су на неком другом месту били слични водови који су га чували од промене и пропадања.

А онда је први пут приметио таблу са показатељима која је чинила део наспрамног зида. На њој се налазила кратка, али умирујућа порука.

ЛИС 35 МИНУТА Управо док је посматрао, бројка се променила у ‘34’. Ово није био особито користан податак, јер како није имао представу о брзини кретања машине, он му ништа није могао рећи о дужини путовања. Зидови тунела представљали су непрекидан сноп сивила, а једини осећај кретања потицао је од веома слабих вибрација које он уопште не би приметио да их хотимице није потражио.

Од Диаспара га је сада сигурно делило много миља, а изнад мора да се пружала пустиња са својим непостојаним пешчаним динама. Можда је управо у овом тренутку јурио испод изломљених брда које је тако често посматрао из Лоранове Куле.

Мисли му тада похрлише ка Лису, као да је горео од нестрпљења да тамо стигне пре властитог тела. Какав ли је то само град? Ма колико се трудио да га предочи себи, на ум му је падала само умањена верзија Диаспара. Упитао се да ли уопште још постоји, али одмах је одагнао све сумње, пошто га у супротном ова машина не би тако брзо возила кроз Земљину утробу.

Наједном је осетио уочљиву промену вибрирања које је допирало одозго. Возило је успоравало — то је било сасвим извесно. Време је сигурно промицало знатно брже него што се њему чинило; помало изненанен, Алвин погледа на показатељ.

ЛИС 23 МИНУТА Збуњен и помало забринут, он приби лице уз бок машине. Због брзине, зидови тунела и даље су се растакали у безоблично сивило, али сада је већ с времена на време успевао да у магновењу разабере неке знакове који би ишчезавали исто тако муњевито као што су се и појављивали. Приликом сваког наредног промицања изгледало је да се задржавају нешто мало дуже у његовом видном пољу.

А тада, без икаквог упозорења, зидови тунела се размакоше са обе стране. Машина је пролазила, и даље веома великом брзином, кроз некакав огроман празан простор, знатно обухватнији чак и од хале са покретним путевима.

Гледајући зачунено кроз провидне зидове, Алвин је под собом уочио преплетену мрежу шина које су се укрштале и пресецале да би на крају нестајале у лавиринту тунела са обе стране.

Плима плавичасте светлости сливала се са лучне куполе таванице; спрам овог сјаја он је успео да разабере само обрисе великих машина. Светлост је била тако блистава да су од ње очи болеле, и Алвин је схватио да ово место није било предвинено за човека. Тренутак касније, његово возило пројурило је поред низа цилиндара који су непомично стајали изнад својих трачница. Били су знатно већи од овога у коме је он путовао, што је Алвину ставило до знања да су се користили за превоз терета. Око њега били су груписани многи менусобно повезани механизми, утихли и непомични, чија му је сврха остала недокучива.

Готово исто тако брзо као што се и појавила, огромна и самотна хала нестала је иза њега.

Пролаз кроз њу изазвао је у Алвиновом уму осећај страхопоштовања; по први пут стварно му је постало јасно значење оне велике затамњене карте испод Диаспара. Свет је знатно више обиловао чудесима него што је он и у сну помишљао.

Алвин поново баци поглед на показатељ. Ништа се није променило; било је, дакле, потребно мање од једног минута да прохуји кроз велику халу. Машина је поново повећавала брзину; иако готово да није постојао осећај кретања, зидови тунела промицали су тако муњевито са обе стране да он уопште није могао одредити којом брзином иде.

Изгледало је да је протекла читава вечност пре но што је поново дошло до једва приметне промене вибрирања. Сада је на показатељу стајао нови знак: ЛИС 1 МИНУТ Био је то најдужи минут у дотадашњем Алвиновом животу. Машина се кретала све спорије и спорије; више није било посреди само смањење брзине. На реду је било коначно заустављање.

Глатко и бешумно, други цилиндар склизнуо је из тунела и једну халу која је изгледала истоветна оној испод Диаспара. За тренутак, Алвин је био одвећ узбунен да би било шта јасно разабрао; врата су већ стајала отворена прилично дуго, пре но што је он схватио да може изићи из возила. Док је журио из машине, бацио је последњи поглед на показивач. Текст је сада био промењен, а нова порука уливала је безгранично спокојство: ДИАСПАР 35 МИНУТА Када је почео да трага за излазом из хале, Алвину је по први пут пало на памет да се можда налази у цивилизацији која је другачија од његове. Пут до површине очигледно је водио кроз ниски, широки тунел који је почињао на једном крају хале — успињући се нагоре пространим степеништем. Тако нешто било је изузетно ретко у Диаспару; архитекте града предвиделе су рампе или стрме ходнике кад год би се јавила промена нивоа. Било је то наслене из времена када се већина робота кретала на тачковима, тако да су им степенице представљале непремостиву препреку.

Степениште је било сасвим кратко и завршавало се вратима која су се аутоматски отворила када им се Алвин приближио. Обрео се у малој просторији сличној оној у коју се спустио низ цев под Гробом Јарлана Зеја и није се изненадио када су се неколико минута касније врата поново отворила, откривши му засведен ходник који се лагано успињао ка покривеном улазу чије су контуре уоквиравале полукруг неба. Није постојао осећај кретања, али Алвин је знао да је подигнут много стотина стопа. Пожурио је успоном ка сунчаном отвору, заборавивши на сав страх у жудњи да види оно што је лежало пред њим.